07.02. Данас сам примио вакцину. Ништа ме не питајте! Тако сам се пробудио расположен, а они ми покварили то расположење. Ја се баш обрадовао када су почели да ме облаче, помислио сам идемо у вожњу дал' мојим или татиним талијаном, мени свеједно, ужимвам свакако. И тако ми кренули, а ја к'о и увек заспао, међутим, много смо се ми кратко возали. Будим се ја, а око мене пуно другара, углавном сви плачу, али ја нећу, немам зашто...али авај, боцнули ме и то два пута и боме плакао сам, па боли то! Али брзо сам престао да плачем, јер сам се мазио с мамом, возао у татином талијану и опет се мазио. Да не заборавим да вам казем да су ме мерили и да имам целих 7 кг. Биће све у мојој табели раста. Оно што је добро, поштеђен сам вежбица три дана, јееееееееееее.
И прошла три дана за час, и баш је било супер, али сада све је опет по старом, вежбамо око осам, па око два и увече пред купањац. Сада ми се чине вежбице горе него што су биле, или сам се ја превише опустио.
И опет су наишли лепи дани, па ми стално идемо у скитњу, па не стижем ни да напишем коју реч.
Јааааааааооооооооо , скоро да заборавим да вам се похвалим. Стигла ми је моја љуљашка. Е сад, зашто је то толико битно напоменути. Па зато што је то моја мама освојила као награду на једном форуму. Тамо су у месецу октобру (баш када сам се ја родио) бирали најлепшу причу, мамина је била најлеша и освојила ми ово чудо. Супер је, има уграђен и тресогуз, што ја обожавам. Не само да се љуља, већ има и на батерију опцију да се додатно треска моја гуза, које олакшање мојој мами. Сада можемо заједно да кувамо ручак.
Мамина прича
Новогодишње дрво - чаробно дрво
Свако дете верује у бајке, чуда, деда Мраза и новогодишње жеље. Али ја нисам дете, па ипак верујем у све то.
У зиму 2002. године, када је пао први снег и када је поприлично захладнело мој пекинезер Пуфи је побегао од куће. Имала сам утисак да ће ми срце пући. Тражила сам га данима, дала оглас, нудила награду, али нико се није одазивао. Ближила се Нова Година и кићење јелке, а ја сам само мислила на мог Пуфија и надала се да ће се ипак вратити. Окитила сам јелку, и на њу ставила Пуфијеву слику, и замислила жељу. А жеља је била једноставна и скромна, да ми се Пуфи врати.
Време је пролазило, али Пуфија није било, али нада није нестала.
У мају следеће године Пуфи је нађен, далеко од куће, пропао, претучен, изгладнео, болестан и уморан. Али мојој срећи није било краја. Ветеринари му нису дали пуно шансе, али ја сам се борила свим срцем и пружила му љубав која му је помогла да се опорави.
Ипак Пуфи је био стар, проживео је лепе године уз мене и моју породицу, и у фебруару ове године је склопио своје прелепе окице и заувек ме напустио. Али знам да ме негде чека и да ћемо се поново срести.
Годинама у борби са стерилитетом дочеках још један децембар и још једно кићење јелке. И опет као мало дете које верује у чуда и жеље, ставих слику бебе на то чаробно дрво и пожелих да и ја једно такво чедо имам у свом наручју.
Лекари су ми давали мало, у свари никакве шансе да останем у другом ствњу природним путем. Помирила сам се са том чињеницом и настојала сам своје тело довести у стање у ком ће моћи прихватити нови живот. Проблем је био у хормонском поремећају. Хипотиреоза или смањена функција штитне жлезде је био проблем са којим сам се ја борила. Поред тога имала сам циклусе без овулације. Чак и када би се овулација догодила, моје тело није хтело да прихвати плод. Морала сам хормоне штитне жлезде смирити и то ми прешло у приоритет. О трудноћи нисам много ни размишљала, само сам јурила добре резултате штитне жлезде, јер то ми је била улазница на клинику за вантелесну оплодњу.
Половином марта сам почела да имам неки чудан осећај да ми вантелесна оплодња ипак неће бити потребна и почела сам веровати да сам ипак можда трудна. Циклус је каснио и хтела сам да се тестирам, али Стева је био против тога. Каснило ми је и пре, и после сваког урађеног теста сам само падала све дубље у разочарење, па није хтео да поново пролазимо кроз такву муку. Следила је нова провера хормона и нада да ће доктор одобрити вантелесну оплодњу. Ипак ја сам ресила да се тестирам. 23.03. је био Стевин рођендан , устала сам у пет сати, као и сваког јутра, јер сам ишла на посао, и одрадила тест. Већ после пар секунди на тесту се појавила и друга цртица која је значила да сам ипак била у праву. БИЛА САМ ТРУДНА! Пробудила сам Стеву, честитала му рођендан и саопштила му вест. Био је пресрећан.
Тог поподнева потврђена ми је трудноћа и од стране лекара. А стигли су и хормонски резултати, по којима би ја добила одобрење за вантелесну оплодњу, која ми хвала Богу није била потребна.
За који дан очекујем да ћу упознати моје мало маче, толико жељно и очекивано.
Ускоро ће ново кићење јелке, али ја немам сада великих жеља и оставићу то чаробно дрво да се одмори.
КО У ЧУДА ВЕРУЈЕ, ТАЈ ЧУДА И СТВАРА!
Пуфи