13.02. мамин је рођендан. Ја и тата смо се договорили да је изненадимо, иако је само данима говорила да неће поклон. Нешто скомно, да је мало обрадујемо, и као што таја каже, цвеће цвећу. И баш се обрадовала, јако воли бамбус, али није ни помислила да ће га добити овако лепо аранжиран.
17.02. Тата опет иде на семинар, а ја и мама опет код бабе и деде да не будемо сами. Тако су били лепи дани, ишли смо стално у шетњу, а данас пада киша, ваљда ће бити лепше да се мало шетам и по Банату.
Е никако нисмо могли да се шетамо, али зато 18.02. синуло сунце, јесте да је дувао ветар, али мама ме запаковала и шетали смо. Банатски ваздух је одличан, спавао сам све време. И могу вам рећи да сам се баш лепо провео, мало сам лежао, али сам углавном ишао из руке у руку, па зар то није милина. А када је ћаки дошао почео сам да цичим од среће, еј па није га било три дана.
20.02. Данас сам опет ишао у Нови Сад, мама и тата су ме водили код оног чика-професора што је наговорио маму и тату да раде самном оне срашне вежбице. Не љутим се ја на њега, а то сам му и показо. Елем, пришао ми чика-професор и понудио ми неку велику звечку, мало сам је одмеравао и онда сам је узео левом руком и наравно морао сам да је пробам, да ли је укусна, па сам онда мало звецкао и лупио се њоме о главу. Е сад оно најважније, професор ме је узео за руке и повукао ме из лежећег положаја у седећи и по први пут сам подигао главицу. Мама и тата су се забезекнули, а чика-професор ме је похвалио. Рекао је да вежбам и даље и да се видимо за месец дана. А од маме и тате сам добио милион пољубаца.
Решио сам да постанем брбљивац, па доста је било да само гучем, када може да се дода још пуно слова, па сам тако почео да на вежбицама вичем МИМИ-МАМИ-МЕ. Када кинем редовно кажем АЈООООЈ, а имам и читав репертоар брбљања док сам у мојој љуљашци, али не може се свака моја реч пребацити на папир. Успут правим и балончиће и пљујем на све стране, а мама и тата ме бришу, баш су смешни, толико се труде а ја за секунду будем опет мокар.
До сада баш и нисам хтео да пиjем воду, ту и тамо по која кашичица може, али на флашицу бљак. Е сада сам провалио да та флашица може и да се жваће, а успут излази водице, милина. Једино ми мама није јасна, да ми фашицу и онда она хоће да је држи, безвезе, па могу и ја, како држим моје другаре Вини Пуа, Праслина, Тигра, Магаренце и моју плишану кравицу Марину.
21.02. сам напунио 4 месеца. И шта да вам кажем, свашта знам, свашта радим, али нећу то да вам поново причам, хоћу само да вам кажем да су ми дани поприлично испуњени и да баш и немам времена да се бакћем интернетом, па ми немојте замерити што не пишем често. Дани су све лепши, мада мама каже да зима и није била нека, на њену жалост (много воли зиму), па много више времена проводим у шетњи. Чак више и не преспавам целу шетњу. Тачно знам када ми мама ставља капицу шта следи, па наравно шетња. Свеж вазух ме још увек зезне, опије ме, па ја заспим, али после неког времена се пробудим и гледам корз прозорче у oблаке. Јако ми је лепо, уживам и упште се не буним. Моје десно око је мало осетљивије на тај свеж ваздух, па ми по мало сузи, али када још мало порастем и то ће проћи.
И још да додам да сам тежак 7380г и висок сам 63цм.