22.03. Данас сам добио опет вакцину, и то не једну већ опет две боцке, у руку и ногу, а трећу сам попио. Нисам пуно плакао, јер је моја тетка-Стела јако била пажљива, а ја сам јој обећао да ћемо се следећи пут сликати и да ћу ту слику ставити на овај мој сајт, да је сви виде.
Сада имам 5 месеци, pa сам се и измерио, тежак сам 7920г, а висок сам 64цм, а обим главе ми је 41цм.
23.03. Данас је мом ћакију рођендан. Прошле године је мама таји поклонила тест за трудноћу на коме су биле две цртице, тада су сазнали да сам ја у мамином стомаку. Такав поклон се не може поновити, па је мама цео стан излепила папирићима на којима је таји честитала рођендан, писала му колико га воли, наравно све то и у моје име. То је мали знак пажње, да га мало изненадимо, мада оно од прошле године је много оригиналније
Увече сам добио температуру, па смо сви заборавили на тајин рођендан. То је моја прва температура, скочила је чак на 38,3. Мама се баш поплашила, срећа што сам ја био расположен, па јој је то уливало наду да није ништа опасно. Мало сам их збунио, нису тачно могли да провале од чега ми се појавила температура, дал` од вакцине, дал` од тога сто већ пар дана нисам какио, па ми не прија рижолино или сам покупио неки вирус. На крају су сконтали да је ипак од вакцине, посто су звали ХАЛО БЕБУ. Добио сам чепић у гузу, купкање је трајало мало дуже и температура је кренула доле, већ за пар сати све је било у реду, а ја сам увелико спавао.
28.03. Био сам на контроли код мог физијатра (чика-професора). Одушевио сам га, рекао је да сам велики дечкоња и да сам одлично савладао држање главице и рекао је мами и тати да ме не муче више сваког дана, већ да вежбамо сваког другог-трећег дана и да то не мора бити три пута дневно, већ једном до два пута. Ето, ма нико сретнији од мене, а мама и тата поносни само ме љубе. Свашта су ми накуповали, али нећу сада да вам се хвалим, мрзи ме.
31.03. Данас је Врбица, добио сам и ја звонце и баш ми се допада.
Од 02.04.-04.04. мама и ја смо били у Новом Бечеју, јер је тата, погађате, био на семинару. Ала сам се нашетао, ма уживанција. Водила ме мама на Тису с банатске стране, каже да је та страна лепша, ја још увек нисам сигуран у то, али када се будем одлучио јавићу вам.
Код бабе и деде у дворишту сам видео Фифија. Не могу да се сетим да ли сам га до сада спомињао. Углавном, то вам је један чупавац, личи на плишану играчку, само што има моного више длака, шета заправо, без ичије помоћи, нема механизам на навијање, а уз то још и лаје. И јааааааааакооооооооо је смешан. Стално се мота око маминих ногу и скаче на њу, јер хоће мене да види, а баба га онда тера метлом, а Фифи никако не воли метлу, па онда лаје на њу. Ма права представа за мене. Баба и деда су мислили да ћу се ја поплашити од Фифија, али он се мени баш допада. Једва чекам да мало још порастем, па да га мало почупам за уши.
А ово је Фифи 