Ефекти на овој страни су видљиви у потпуности само у Internet Explorer-у (нажалост).
21.децембра сам напунио два месеца. Скинули су ми фластер с пупка, лепо се вратио назад. Недељу дана могу да луфтирам пупак, па добијам поново фластер. Мерили су ме данас и имам 5440г, за месец дана сам добио 1280г. Порастао сам у висину 3цм, тако да сада имам 58цм.
Данас сам упознао Деда Мраза. Био сам најмлађа беба на додели пакетића, а боме и најслађа. Баш сам скроман. Е сад, тај пакетић ће појести мама и тата, само да се зна, али пошто сам ја још мали да једем слаткише опростићу им то овог пута, али следеће године нeће добити ништа.
Таја ми се мало разболео, па је добио шут карту из спаваће собе, а ја и мама спавамо заједно на французу. А дању тају скоро да не могу да препознам, ставио неку белу маску, па ме плаши.
28. децембра сам добио вакцине. Једну сам попио, то није било страшно... али зато је било два боцкања, и у рукицу и у ногицу. Био сам храбрији него прошли пут, мање сам плакао, али зато када смо дошли кући…. куку. Плакао сам неутешно, чак ми ни купањац није помогао, облози су ме само нервирали. Температуру нисам имао, али је зато болело и болело и болело... Рукица ми поцрвенела, а место где сам добио вакцину помодрило. Е онда је дошла моја тетка Стела, да се помиримо, пошто ми је она дала те вакцине, ставила ми чепић у гузу и мало по мало ја сам утонуо у сан. Мама и тата ту ноћ нису спавали. Скували су кафу, сели поред мене и причали тако док нису пали у несвест. А ујутру ја сам био као нов, а они натечени. Е па, ко им је крив, ја нисам сигурно.
И баш сад пред Нову Годину је почео да ме мучи носић, не цури, али зато се запушава и јако сам бесан због тога. А још се више љутим када видим маму и тату око мене како су засукали рукаве, па се спремају да ми отму моје цице, а ја не дам. И баш сам циција. Е, а они хоће да ме надмудре, па ме успављују, а ја мали па наиван, утонем у сан, па ни не знам шта ми раде. Понекад се пробудим и видим да ми мама капље физиолошки раствор, пумпицом вади цице, као и штапићем, а тата ме држи. Понекад приметим да је тата одменио маму, све једно кога затекнем да ми се петља око мог носића, ја се дерем на њега, немам пардона ни за кога. Јесте да ми после буде лакше да сиким, ипак НЕ ВОЛЕМ када ми то раде. И стварно сам постао циција, несто ме мрзи ових дана да каким, па нервирам моје рођене, али тако ми нешто дошло. А они ме кљукају мало водом, мало чајем, па још заслађеним, јесте лепо, али сика је сика. Али ништа им не помаже, ја сам решио, ето решио сам да им не дам моју каку, а и шта ће им? Не треба ни мени, али ипак, ја сам мала циција. Радимо и вежбице, толико их радимо, да сам већ и сам научио, али лепше је када су они ту па ми певају. И ја прдим, али не каким. Е на крају су ми досадили и дао сам им каку после 4 дана. И знате шта су урадили? Бацили је.